Intervjui NIN i Blic

Samo da je zanimljivo

Dragana Nikoletić

Malo stvaralaca ume tako uspešno da usaglasi geg, šalu sa vrhunskim umetničkim dometima kako to uvek nanovo čini Aleksandar Jestrović Jamesdin. Beogradski đak, rođen u Zagrebu, Jamesdin već desetak godina živi i radi na relaciji Srbija-Berlin, što je osim razlozima napretka, uslovljeno i brakom sa vajarkom Silvijom Lorenc, profesorkom na berlinskoj Vajsenze akademiji.

Trenutno je začetnik rezistencijalnog projekta Cimer u Studentskom gradu, gde se inspiriše životom studenata od kojih se jedva razlikuje po izgledu i mladalačkoj energiji. Ambivalencija njegove egzistencije nužno vodi razgovor ka razlikama i eventualnim sličnostima između srpske i nemačke prestonice, iako je povod krajnje lokalan – gostovanje u Studenjaku.

Kako je došlo do projekta Cimer?10801743_10152855726100699_4230751910258379313_n copy

Pre izvesnog vremena sam bio na nekom otvaranju u galeriji DKSG, i tu je bio Goran Micevski koji je dobio nagradu festivala Alternative. Nagrada je podrazumevala i rezistencijalni boravak u Studenjaku, u jednom stančiću koji pripada Kulturnom centru. Kako je njemu bilo bezveze da iskoristi tu mogućnost, jer je iz Beograda, predložio sam, iz šale, da ja preuzmem nagradu. Micevski je pristao, složili se ljudi iz organizacije, iako nisu mogli da veruju da ja to zaista mislim.
A mislio si ozbiljno?

Jesam, premda nisam imao jasnu ideju šta bih radio. Predlog je prošao na savetu, i ja sam došao.

Čemu služe rezidencije i koliko su kod nas zastupljene?

Praktično ih nema, i ovaj pokušaj je na nivou ekcesa, ali ih u Nemačkoj ima gomila. U suštini, to su neki programi, bilo državni ili privatni, neka vrsta mecenstva, koji okupljaju umetnike iz raznih disciplina. Na raspolaganju su im studiji i tehnička podrška, a učešće na nekima predsavlja prestiž. Ni u Nemačkoj mnogo ljudi ne živi od umetnosti, pa im rezidencije omogućavaju da rade u dobrim uslovima, da ostvare neke kontakte.
Zašto si izabrao studentsku sobu, a ne taj stančić?
To mi je bilo zanimljivije. Iako je deo u kom sam smešten, F blok, istovremeno hostel i deo Studentskog grada, pa je, kapiram, manje dinamičan  nego neki klasičan blok.

Šta si smislo da radiš?

Pošto je moj boravak ovde eksperimentalan, nisam imao zacrtane zadatke, pa ću 18. decembra izložiti neke stare radove, a neke pravim ovde, ili u svom podrumu, budući da živim u komšiluku.

Ptice serice su jedan od njih, kako si do njega došao?

Imam lagan san, a te ptice od pet krešte, dok ceo taj deo parka liči na golubarnik, sav je usran. Ispostavilo se da je ovo poznati problem, i da su ih čak nekim zvucima istearali iz drugog dela parka, a kad dolaze delegacije, smišljaju se posebni putevi za prolazak. Kako već imam nekih radova u kojima se zezam sa apstraktnim ekspresionizmom, recimo, jedan u kome bljujem farbu, ili „Spritz mich“ (pošpricaj me), u kom publika slika iz pumpica za sapun,  palo mi je na pamet da postavim dva platna po kojima će ti gačci da rade šta već inače rade. A ja radim svoje.

Drugi se tiče istraživanja zabrana na korišćenje torenta i nekih sajtova koje mi nisu logične u akademskoj zajednici. Zanima me da li postoji neka pravna regulativa, ili je to neko odlučio „za njihovo dobro“.

U delu galerije će biti moji gosti, studenti sa nemačke akademije Vajsenze.

Bio si u poseti našoj Akademiji?

U klasi Mrđana Bajića se povremeno organizuju gostovanja umetnika za koje studenti smatraju da im razgovor s njima može biti od koristi. Njih je najviše zanimalo šta je potrebno da bi neko izlagao, ovde ili preko. Preporučio sam im da pokažu inicijativu, jer ih niko neće vući za rukav.

Zaista, kako si se snašao u Berlinu?

Recimo da nisam ignorisan. Bavim se svojim poslom, nekad po alternativnim manjim prostorima, ili u okviru galerija, što je sretna okolnost, jer se mnogi umetnici pogube tamo.

Tamo postoje razne vrste institucija, neke su zatvorene, a neke dinamične i stalno traže ljude za saradnju. Pratio sam oglase, prijavljivao radove, volontirao na raznim manifestacijama. U međuvremenu sam se muvao po izložbama i ostvarivao kontakte. Suština je da sam, na neki način, imao sreće.

U tvojim radovima uvek je, na prvi pogled, neka zafrkancija, ali su u suštini vrlo promišljeni? Kako to postižeš?

Pre svega, sebe ne doživljavam kao profesionalca, iako sam dugo u poslu. To mi onda otvara mogućnost da ironizujem svoj položaj, svoju profesiju… S druge strane. Mislim da su moji umetnički motivi iskreni, u radove ulažem maksimalan napor, što možda stvara taj drugi ugao. Ali, suštinski, svako to zadovoljstvo što sam nešto napravio kratko traje, brzo ispari. Upadnem u neku vrstu depresije iz koje mogu da se iščupam samo novim radom. Često se pitam da li ću imati snage za nešto sledeće, ali znam da ne smem da se prepustim

Zašto umetnik mora da izlaže?

To je neka vrsta građanske kulture, na ovaj način se pravi platforma za te neke veće duhovne visine.

Nije način da se oprostiš od rada?

Kod nas je to opraštanje od svega, vrćenje u krug. Ali, tamo imaš veće šanse da proceniš da li je tvoj napor uspešan, prvenstveno zbog bolje infrastrukture. Možeš i više da planiraš, praviš strategiju…

Tvoj rad je vrlo raznolik?

Jeste, često mi kažu – ti radiš sve i svašta, video radove, instalacije, slike, fotografije… Evo sad nešto i pišem. Doživljavam to kao vrstu nesnalaženja u nedostatku parametara u kom pravcu umetnik treba da se razvija. Da li da to bude spoj nauke i umetnosti, da li politički angažman, da li da proizvodi neke lepe objekte koje će da plasira i prodaje. To su sve legitimni ciljevi. Tako nekad radiš da se nekom drugom dopadne, nekad tebi, ili šta drugom treba, ili, opet, tebi. Onda shvatiš da si svaštara.

Ali, to je postao tvoj zaštitni znak.

Kao što reče Mileta Prodanović-baštinim tradiciju nesvrstanosti (smeh).

Da li dok radiš razmišljaš o publici?

Uvek na nekog misliš, diskutuješ u glavi s pojedincima, a kad kao ja, komuniciraš i dosetkama, kao da sve te ljude imaš pred sobom.

Da li Nemci imaju tu vrstu humora?

Samo u ličnim odnosima, u širem krugu su daleko formalniji.

Da li si nekad bio podsmešljiv na njihov račun?

(smeh) Jesam. Ispitivao sam njihovu naviku da žive zdravo, hrane se organskim povrćem, da su pozitivni, kako bi što duže živeli kvalitetnim životom. Pozvao sam se na sistem ispiranja debelog creva hlorofilom, o čemu sam davno čitao, a što bi danas bio vrhunski doprinos idealima zdravog života. Publici je smetalo što u nazivu rada koristim naziv buržoazija.

Kako se u Berlinu živi od umetnosti?

Postoje razne cifre koje pokazuju da od umetnosti živi od 5 do 25% umetnika, a to znači da normalno živiš, prehranjuješ porodicu, ali malo njih može kvalitetno da se bavi svojim poslom. S druge strane, Nemačka je bogata, socijalno usmerena država, pa su mnogi od njih „zaposleni“ u džob-centru. Zapravo primaju socijalnu pomoć od 550 evra, i masovno to kapiraju kao državnu stipendiju. Umetnici proizvode kulturna dobra koja se benefikuju, jer Berlin tako postaje centar kulture, ali ipak nisu na tolikom nivou da vrednuju naš rad na drugi način nego putem socijalne pomoći.

U Hamburgu, Dizeldorfu, Kelnu, mnogo je drugačije. Prvo što umetnik mora skromnije da živi jer je sve skuplje, a drugo, što sredina nije tako blagonaklona prema primaocima pomoći.

U Srbiji vlada uverenje da prvo moraš da se probiješ napolju, da bi te ovde prihvatili?

To nije loše, iako mislim da ako se neko probije preko, nije ga briga šta se ovde dešava. Jedino zašta realno može da mu posluži jeste da dobije radno mesto na fakultetu.

Kako ti izgleda svaki povratak u Srbiju?

Kao da se sve više gubi kompas. Sve više se pojavljuju neki nadri lekari koji vade bočice iz torbe i nudi lek za postojeću situaciju i pokušavaju da sakriju da negde stvari bolje funkcionišu.

Da li ti je sad cilj Njujork?

Pre Hamburg, to je blizu, a atmosfera je radnija. Moja supruga želi da dođemo u Beograd. Meni je važno da bude zanimljivo.

Kako izgleda brak sa drugim umetnikom, ima li sujete?

Moja supruga je vajarka, ali mi imamo različite pristupe umetnosti i vrlo retko sarađujemo. Zajedno smo zbog drugih stvari, i nismo nešto mega uspešni da bismo bili ljubomorni. Doduše, sa svojim partnerom u takvim stvarima nikad nisi do kraja iskren, ljubav je vezana za fantaziju i možda nikada ne možeš realno da ga sagledaš.

10750485_10152855726205699_8042179572098862283_o

Kultur-darvinizam

Odakle Jamesdin?

Nadimak iz Šeste, gde sam se spremao za Akademiju, ali sam kasnije odabrao da radim pod tim nadimkom. To je neka vrsta indijanske inicijacije, gde imaš jedno ime dok sredina ne shvati ko si, a onda ti daju drugo. Ovo se složilo sa opštim utiskom da se ovde profesija umetnika ukida, jer nikome ne treba. U tim okvirima, ne možeš sebe preterano ozbiljno da doživljavaš, pa mi je lakše da u ogledalu kažem sebi – zdravo, Jamesdin (smeška se kao blagonaklono).

Iz toga je proizašao rad sa kupanjem u fontanama, gde nastavljaš s ulogom Roma?

Dugo sam razmišljao kako te reference mogu da se spoje, a da produkt bude umetnički, i onda se to jednom desi. Za razliku od umetnika koji su više za istraživanje, ja verujem u inspiraciju. Ili u izmeštanje, kao ovo sada.

Mada, zanimljivi su i naučni pristupi – moj profesor na masteru već 30 godina ispituje da li na sceni postoji išta osim kultur-darvinizma, odnosno, tog „ja“, pa „ja“. Jedan umetnik istražuje zašto danas ne možeš da postaneš slavan ako slikaš cveće. Nastoji se da se ideje teorijski usmere i stečeno znanje prenese u praksu. Na umetničkim masterima se uči boljem funkcionisanju u društvu.

Aleksandar Jestrović Jamesdin: Kako uspeti u Berlinu

Nama je tamo malo teže pošto se umetnici okupljaju kao nacionalne grupe, kaže Jamesdin.

Dobitnik Nagrada 50. Oktobarskog salona i fonda Vlade Veličkovića

Jestrovića smo zatekli u Beogradu, u galeriji Kulturnog centra „Studentski grad” gde izlaže interesantne radove nastale u okviru projekta umetničke rezidencije „Cimer” tokom kojeg je živeo dva meseca u studentskoj sobi zajedno sa drugim studentima.
Kako ti posle Berlina izgleda Beograd?

– Čini mi se da ovde kriza sve više jede, i onda… ne znam, u susretu sa nekim ljudima koje to onako već gazi, neka tuga te obuzme ali, šta znam, tu si, sa svojima si i onda imaš drugačija osećanja.

Je li bilo teško snaći se u Berlinu?

– Ja imam dvojno državljanstvo, dva pasoša, pa sam tih prvih godinu i po dana koristio tu foru kao i mnogi da se posle tri meseca pređe EU granica, pa se vrati nazad, a onda sam u komadu sve vreme bio tamo. Kasnije sam imao problema sa njihovim emigrantskim vlastima, i u tom periodu sam razmišljao da li da ostanem ili da se vratim. Pomagala mi je moja partnerka koja je Nemica, a i ja sam se trudio, upisao sam master tamo i učestvovao sam u nekoliko projekata. Tako da je bilo dinamično.

Da li je bilo teško ući u umetničke krugove? 

– Za nas je malo teže pošto se i dalje svi ti umetnici okupljaju, odnosno prepoznaju kao nacionalne grupe, pa tako ima francuskih umetnika, danskih, švedskih, koji imaju dobre stipendije, prostore u kojima se okupljaju i razvijaju svoje male supscene u okviru velike scene, dok mi sve moramo sami, pa sam razmišljao i da se priklonim ruskoj ili poljskoj sceni.

Ručkovi u parlamentu
– Kada sam nedavno u Berlinu otvorio izložbu u menzi Humbolt univerziteta zapitao sam se, „ako ovi ovako dobro jedu, šta li tek jedu oni u Parlamentu”, a u stvari, tamo nema mnogo razlike. Na osnovu toga pravim istraživanje, pa sam posle menze ovde u studenjaku, bio u Pokrajinskom parlamentu i SIV-u 2. Dom kulture ih je kontaktirao i prijavio moj projekat. Iz Narodne skupštine su odgovorili da se oni time ne bave, a iz Gradske skupštine smo dobili preporuku od sekretara za kulturu, međutim nisu me pustili, već su rekli da se obratim gradonačelniku, što mene mrzi. Prošle nedelje sam zahvaljujući SC iz Zagreba ručao u Saboru.

Posle prvog odlaska u Berlin, ovde si napravio izložbu „Stoka sa istoka“. 

– To se pre svega odnosilo na moje iskustvo iz tog zavoda za strance, kao i sa integracionig kursa koji je takođe prinudni, kao i na iskustvo da su veliki broj ljudi našim pasošem Romi i onda si automatski deo te grupacije. Oni se trude da ti pokažu odmah gde ti je mesto. Tako da su slovenski narodi tamo u stvari građani drugog reda. Njih zakon tretira isto, ali čim imaš drugačiji naglasak, ne možeš da se integrišeš. S druge strane, i naša migracija koja je školovana predstavlja tehničku inteligenciju koja ne participira previše, koja ima drugačije navike i napravili bi Guču i tamo. Nemam ništa protiv toga, ali ne mogu se svi posmatrati tako.
Kakav je noćni život?

– Berlin je poznat po elektronskoj muzici i obišao sam „Trezor“, „Berghajm“ gde su te žurke, a ima i dosta ilegalnih lokacija. Mene privlače te male svirke, nedavno je bio „Primal Scream” u klubu za 250 ljudi.

Povezane teme: Aleksandar Jestrović Jamesdin, Umetnik, Nemačka, Berlin,Izložba, „Stoka sa istoka“

Poslednji komentari

Djuska
Sreda, 31. 12. 2014. 02:11h

neregistrovan korisnik
Dete, u kom Berlinu si ti živeo??

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s