Srpskohrvatski- Hrvatskosrpski

jamesdin– tuff guy

Možda ključ za čitanje Jestrovićevih raznorodnih postavki i radova treba, za početak, tražiti u njegovom

pseudonimu. Ime je jedno od lica čoveka, ali je nezgoda u tome što nam ime obično daju drugi, roditelji, kumovi, svojta… Sa pseudonimom to nije slučaj. Biramo ga sami ili, u ređem slučaju, parafiramo
nadimak koji su nam prišili ljudi iz naše okoline.
Šta se može kriti iza šifre Jamesdin?

Nema sumnje da je to umetničko ime u vezi sa američkim glumcem Džejmsom Bajronom Dinom (1931-1955) koji se, pored uloga na brodvejskim scenama, koje, istini za volju, niko ne pamti, proslavio
ulogama u filmovima Istočno od raja, Buntovnik bez razloga i Div. Njegova smrt u saobraćajnoj
nesreći u crno je zavila bezbrojne obožavateljke širom sveta i pretvorila ga u jednog od onih idola koji nisu stigli da propadnu, puste stomake i izobliče se od alkohola i kokaina. Džejms Din je, dakle, do dana današnjeg ostao merna jedinica lepote i muške privlačnosti. Ono što je posebno profilisalo „imidž“ te „globalne ikone“ jeste priroda uloga u filmovima u kojima je igrao – to je, po pravilu, uvek bio neprilagođeni buntovnik. Postoji, isto tako, rasprostranjeno verovanje da je, na talasu posmrtne slave ovog lepotana, u središnjim delovima tadašnje Jugoslavije, zajedničke domovine različitih naroda i narodnosti, od imena i prezimena američkog glumca, iskovano novo ime zvukom slično tradicionalnim imenima tog kraja (Edin, Husamedin, Izudin, Dželaludin…) – Jamesdin.
Kako su iz tog regiona potekli Mujo i Haso, nezaobilazni „drugi“ koji u nekorektnim šalama obavezno ispadaju glupi, odabrani pseudonim ima prizvuk vickastog, ironičnog. Tako je, u samom temelju, Jestrović izgradio poziciju dvosmislenosti: mačo-imidž potkopan je cničnim i često autoironičnim pristupom. Na tom tragu je rad „Vežbe za grbu“. Problem visokih, naglo izraslih muškaraca je deformacija kičmenog stuba. Središnji deo rada reprodukuje sheme vežbi iz korektivne gimnastike a bočne fotografije su lična ispovest.

Na putu nesistematičnosti, konzistentne nekonzistentnosti (čega se najviše užasavaju oni kunsthistoričari
koji su skloni razvrstavanju u pregratke-ćelije) Jamesdin kolonizuje različite slikarske i ne samo slikarske pristupe. Dominantno ekspresionistički rukopis (rane slike pasa) meša se sa stilizacijom grafiti-
arta, sklapa u instalacije (Južnjačka uteha), ravnopravni medij umetnika su fotografije, dorađeni objekti široke potrošnje, računarski crteži. Jestrovićevi radovi su uvek barem dvosmisleni. Takav je i video-poliptih, rad u nastajanju, gde se kao podloga koristi efemerna činjenica da umetnik stanuje u delu grada u kojem se ulice zovu po čuvenim jugoslovenskim slikarima sredine dvadesetog veka. Ovi neprenteciozni, „prljavi“ ili – ako više volite – „ekspresionistički“ video zapisi nisu ni odavanje počasti pre(thodni)cima, niti bezrezervni obračun sa likovima i opusima Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića, Marka Čelebonovića i Ismeta Mujezinovića. Oni zauzimaju poziciju između ta dva pristupa, poziciju koja uvek može biti i jedno i drugo i samim tim otvorena i podsticajna.

Na sličan, neprenteciozan ali i dvosmislen način Jamesdin tretira fenomen mode (kroz performans-modnu reviju koja istovremeno ima ozbiljne elemente, u liku umetnikovog brata, profesionalnog manekena, i zaista vrhunskih odevnih predmeta i, na drugoj strani, pomerenosti konteksta, dislokaciji
celog događaja u galeriju i u uslove koji nisu ništa drugo nego parodija modnih rituala i modnog
establišmenta) ili sporta (gde se večita konfrontacija i tenzija između teoretičara umetnosti i neposrednih izvođača umetničkih radova prenosi na košarkaški teren). Kao da nam pozicija koju je Aleksandar Jestrović izgradio svojim radovima i nastupima govori da sve to što nas okružuje može da bude, ali – kako bi to svojevremeno rekao Oliver Mlakar – ne mora da znači. A to je u isti mah i stav beogradskog momka odraslog i profesionalno oformljenog u vremenima kada je srpsko društvo obeležavala apsolutna izmeštenost uma. Jedan od uspešnijih načina da se u takvim uslovima sačuvaju razum i integritet bilo je posmatranje iz prikrajka uz ciničan osmeh. I to je upravo platforma Jamesdinovih radova koji nastavljaju da se fokusiraju na društvena iskliznuća i mesto pojedinca u tim okolnostima.

Naš narod veruje da se na kraju duge, na mestu gde je taj nebeski luk zakucan u zemlju, nalazi ćup sa zlatom. Isto tako, postoji verovanje da osoba koja prođe ispod duge promeni pol. Možda su zato udruženja privrženika alternativne polnosti za svoje obeležje odabrala skalu duginih boja. Nije, međutim,
zabeležen slučaj da je ikome pošlo za rukom da se dočepa kraja duge, a još manje da ispod nje prođe. Oni koji čeznu za tradicijski očekivanim efektom prolaska ispod duge danas to mnogo uspešnije
postižu za hirurškim stolom. Sastavni deo izložbe NH5 SZ1 održane u galeriji “Remont” bila je slika/zidna instalacija na kojoj vidimo umetnika, u profilu. Naziv rada je „Egzorcist“. Munjeviti mlaz istisnutog želudačnog sadržaja formira dugu od povraćke. U novijim verzijama ovaj rad doživeo je i proširenje pa se, na posebnim platnima, umetnik pojavljuje suočen sa kritičarima pa to postaje evokacija tradicionalnog odnosa stvaralac kustos.
Recimo da ćemo se, ukoliko prođemo ispod Jamesdinovog luka pigmenta koji glumi polusvarenu
hranu, najednom naći u sređenoj zemlji sve samih zadovoljnih, bogatih, neostrašćenih, pametnih
i lepih ljudi. Ali kako je i ispod ove duge nemoguće proći (osim ako baš niste rešili da idete glavom
kroz zid) ostaje nam da se i dalje snalazimo sa ovim u čemu smo. U tom snalaženju Jamesdinovi radovi mogu radovi mogu biti ako ne putokaz, onda barem osveženje.

Mileta Prodanović

 

 

stoka sa istoka

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka generacije jugoslovenskih radnika odlazile su na Zapad u potrazi za boljim životom i ekonomskim prosperitetom. Nemačka, Austrija, Švajcarska, Švedska i Francuska bile su obećane zemlje u koje su tzv. „gastarbajteri“ odlazili na privremeni rad. Posle izvesnog
vremena svi su shvatili da od privremenog rada nema ništa i da su gastarbajteri postali problem, neprilagođena manjina koju su svi tretirali kao građane drugog reda. Kroz razne oblike interkulturalnog dijaloga i propagiranjem kulturne različitosti i tolerancije, Evropska unija je pokušala da integriše razne
etničke grupe koje su polako počele da nagrizaju homogeno tkivo starog kontinenta. Međutim, na opšte zaprepašćenje čitave Evrope, oktobra 2010. godine na jednom skupu nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je, da je nemački koncept multikulturalnog društva u potpunosti propao.

Izložbom u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda, Jamesdin polazeći od ličnog iskustva, takoreći iz prve ruke, istražuje pojmove multikulturalnog društva i procese intergracije. Kada se pre nekoliko godina našao pred važnom životnom i profesionalnom odlukom, preseljenja u Berlin –novu evropsku prestonicu umetnosti, u kome je trebalo da počne život „iz početka“, čini se da nije ni slutio da će mu upravo ta odluka i iskustvo snalaženja u novoj, nepoznatoj sredini, poslužiti kao inspiracija za nove radove. Naime, pre odlaska u Nemačku, umetnik je između ostalog radio i kao profesor likovnog obrazovanja u jednoj beogradskoj osnovnoj školi. Nakon odlaska, zahvaljujući onome što bi se moglo nazvati „ironijom sudbine“, Jamesdin je, kako bi postao uzoran i produktivan član društva, bio prinuđen da pohađa integracioni kurs. Zamenjene uloge donele su neočekivanu situaciju: učitelj je postao učenik, koji na časovima, zajedno sa ostalim polaznicima, uglavnom iz afričkih, arapskih i bivših sovjetskih zemalja, uči nemačku istoriju i jezik, kako bi stekao pravo da legalno obavlja najjednostavnije poslove.

Nastavljajući tamo gde je stao, Jamesdin jednostavnim sredstvima i vizuelnim jezikom saopštava ili bolje rečeno nagoveštava sve one skrivene istine i male tajne funkcionisanja savremene umetničke produkcije. Različiti mediji i tehnike tu su ne samo kao demonstracije njegove nesumnjive sposobnosti da realizuje

svoj izraz, već i kao deo kritičkog aparata koji predstavlja i paralelu sa današnjim svetom i bizarnim pojavama savremenog multimedijskog društva. Jamesdin stvara spontano i bezkompromisno, valjda onako kako se na Zapadu očekuje od nekog ko dolazi sa Istoka. Počevši od poziva publici da u galerijskom prostoru stvori sliku jednostavnim pritiskom pumpica sa bojama, pa do plivanja u gradskim fontanama ili odavanja počasti porno glumicama. Kao i mnogo puta do sada, Jamesdin i ovim radovima, nastavlja da demistifikuje hipokriziju savremenog društva i sistema u kome živi i deluje. Sa izrazitom kritičkom svešću i hrabrošču da se suprotstavi mainstreamu, on bira onaj teži, ali provokativniji put. Njegov rad se tako konstantno transformiše, čineći njegov umetnički put živim, dinamičnim i aktuelnim. Koristeći dobro oprobane strategije i iskustva subverzivnog delovanja poznata iz istorije avangardne umetnosti, Jamesdin
preokreće situaciju iz stvarnosti naglašavajući apsurd i paradoks, kao glavnu odliku svojih radova, ali i same realnosti u kojoj smo prinuđeni da boravimo. Tako otisci đonova Nike patika postaju ultimativni grafički predlošci našeg vremena poput Vorholove Kembel supe. U svetu u kome dominira jeftina, popularna kultura i laka zabava, on koristi baš te i takve elemente kako bi potencirao njihovu efemernost i beznačajnost. U njegovim novijim radovima, delovi svakodnevnog života se izvlače iz njihovog originalnog konteksta i postavljaju u jedan nov referentni sistem. Upravo po tom principu funkcionišu performansi koje Jamesdin izvodi, kao i mnoge intervencije u javnom prostoru kojima umetnik prosečnog građanina tera na suočavanje sa kolektivnim predstavama, zabludama i stereotipima koje pasivno prima kroz medijski sistem. Deo bilborda izložbe Corps uzet sa ulice postaje platno na kome umetnik predstavlja Hitlerove vojnike kao zombije iz nekog horor filma. Jamesdin, u svojim radovima i njihovom konceptualnom opredeljenju, daje brutalnu socijalnu analizu društva koje je zaokupljeno slikom vlastite reprezentacije, više simboličnom nego stvarnom, odnosno svojim „odrazom“ u savremenom medijskom sistemu. I možda se baš ovde može napraviti paralela sa čuvenim Barbarogenijem Ljubomira Micića, tim plemenitim divljakom sa Istoka kojeg Zapad uvek vidi kao „stoku“, ali i koji sam sebe vidi (i predstavlja kao stoku), a zapravo pojedinca rastrzanog i obezglavljenog svim nedaćama i promenama koje su mu se desile zadnjih 20 (ili više) godina.

Saša Janjić

 

 

O Nike patikama i interkulturalnosti

Criticize This! – izložba “Stoka sa istoka”, Aleksandar Jestrović Jamesdin, Likovna galerija Kulturnog centra Beograda, 19. oktobar – 9. novembar 2011. (nagrada KCB-a na 50. Oktobarskom salonu u Beogradu 2009).

Piše: Ana Bogdanović

Bubnjarska palica sa koncerta Igija Popa pored majice sa njegovim likom naslikane uljem na džaku i video snimljen u erotskom zabavnom centru, koji se napaja strujom iz slike preopterećenog produžnog kabla, ispod portreta robota psa ljubimca. Preko puta kuhinjska polica sa predmetima iz maminog špajza i kalendarom za 2050. godinu sa slikama sinovljevih umetničkih podviga. Otisci Nike patika u bojama Benetona na belom platnu i jedan ukradeni nemački reklamni bilbord pretvoren u najavu autorove izložbe na ruskom jeziku. Nožem prerezan grkljan na portretu zombija uz parolu “Smrt slikarstvu”. Fotografije tetoviranih ruža u sećanje na nesrećno preminulu porno performans divu iz Hamburga i snimci umetnika kako kraul stilom preplivava fontane u različitim gradovima sveta. I jedna sveska koju možete čitati sa oba kraja – kao zbirku domaćih radova i kao kompilaciju impresija sa integracionog kursa koji stranci pohađaju u Nemačkoj. Sve ovo samo je deo izložbe pod nazivom “Stoka sa istoka” koju je beogradski umetnik, sa trenutnim prebivalištem u Berlinu, Aleksandar Jestrović Jamesdin (1972) kao laureat nagrade Kulturnog centra Beograda na 50. Oktobarskom salonu iz 2009. predstavio u Likovnoj galeriji KCB-a.

Jamesdin, kao što i nagoveštava njegov nadimak (lokalna, “narodska”, adaptacija imena nekada popularnog glumca), u svom radu inteligentno i duhovito promišlja i komentariše  teme, fenomene i događaje iz sveta popularne i medijski promovisane kulture. Kombinujući raznovrsne umetničke medije, kontinuirano unapređuje i potvrđuje svoj autentični umetnički izraz. Veoma zapažen na lokalnoj umetničkoj sceni tokom 2000-ih godina, na kojoj važi za tough guy-a sa ubedljivim stavom i predstavnika jedne nove linije savremenog srpskog slikarstva, Jamesdin pre dve godine odlučuje da se preseli u Berlin gde nastaje serija radova koja je izložena pod parolom “Stoka sa istoka”. Iz pozicije stranca, koji je u novoj sredini obavezan da pohađa integracijski kurs kako bi naučio nemački jezik, istoriju i kulturu, on reaguje na globalizacijske imperative multikulturalizma, slobodnog tržišta i brzog protoka informacija. Kao rezultat nastaju impulsivni umetnički komentari na najbanalnije konzumerističke i popularne manifestacije ovih fenomena. Tako raznobojni otisci đonova Nike patika zapravo predstavljaju duhovit odgovor na londonske nerede od pre nekoliko meseci u kojima su paradoksalno bile glavni plen anti-sistemski orjentisanih demonstranata (setimo se i u domaćoj javnosti svojevremeno aktuelnog youtube videa “Kosovo za patike”), plivanje po fontanama omaž je romskoj deci koja često leti upražnjavaju ovakve aktivnost, dok slika produžnog kabla sa upetljanim kablovima od kojih jedan zaista napaja mini televizor funkcioniše kao metafora opsesivnog odnosa savremenog muškarca prema najnovijim tehnološkim gedžetima.

U vremenu kada je ljudska pažnja, bombardovana efektivnim marketinškim sadržajima, svedena na svega nekoliko sekundi, Jamesdin uspeva da iznenađujućim i neočekivanim spojevima vizuelnih informacija u svojim radovima privuče i zadrži pažnju posmatrača, i pri tom ga dobro zabavi. Iako posredno koristi strategije savremenog medijskog i marketinškog plasiranja informacija, poruke koje svojim delima saopštava prevazilaze banalne poente. Svima prepoznatljive simbole popularne savremene kulture prikazuje kao proizvode koji negiraju uspeh i održivost ideoloških sistema iz kojih su nastali. Integrišući intimne crtice iz svog života u inteligentne komentare naše globalne svakodnevice, Jamesdin iskreno, direktno i bez ustezanja, pruža pogled u jedno drugačije okruženje u kome se svet oko nas posmatra i promišlja bez foliranja i predrasuda, iz umetničke pozicije koja ne koketira sa aktuelnim i pomodnim trendovima lokalne savremene umetničke prakse. Svesno odbijajući da umetničku praksu tretira elitistički, ali i prevazilazeći okvire pop arta, on u izložbenom prostoru stvara haos vizuelnih senzacija koje isprva zbunjuju, da bi ubrzo zatim jasno postale kompatibilni delovi celine u kojoj se ogleda slojevita kritička percepcija ikonografije savremenog društva i njenog upada u privatnu sferu pojedinca.

Autentičnim umetničkim stavom koji se ne zadovoljava jednoličnim i jednosmernim prihvatanjem stvarnosti, kao i specifično neposrednom i efektnom odnosu prema medijima u kojima svoje komentare prenosi, ovaj autor opravdava nagradu koja mu je pre dve godine uručena. A, da li je “Stoka sa istoka” opravdala znanje stečeno na integracionom kursu, ostaje neizvesno

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa “Kultura 2007-2013″ Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.

 

Piše Jasmin DURAKOVIĆ

JAMESDIN U BKC: Vidjeli smo to jutro još nekoliko izložbi ali nekako najviše zvoni ona u BKC-u – izložba Aleksandra Jestorovića  JAMESDIN-a „Stoka sa istoka“. JAMESDIN je po vokaciji slikar pa su mu najčešće takvi i radovi, ali istovremeno radi u drugim tehnikama i medijima. Upravo ta širina umjetničkog zahvata ali i lucidnost misli koje izviru iz njegovih radova su ono što ovu izložbu i ovog umjetnika izdvajaju iz mase sličnih koje smo gledali posljednjih godina.

Jamesdin je prije dvije godine otišao da živi u Berlin, današnju svjetsku prijestolnicu umjetničkog duha i slobode; zato je njegova izložba neka vrsta ironijskog obračuna sa današnjom integracijskom Evropom i pokušajem da se sačuva snaga vlastite autentičnosti u svijetu umjetnosti u kojem vladaju marekto-birokracija ili angažiranost projektovana po željama kulturnih financijera iz EU politkoma. Svi radovi ovog talentiranog  umjetnika posjeduju ovu crtu. Istovremeno, on izbjegava opća mjesta u svom ironijskom i naizgled haotičnom miješanju tehnika i žanrova koje koristi – od slike i fotografije do ready-made objekta, instalacije ili videa. Ali svi radovi izloženi na na ovoj izložbi imaju svoju priču, a sa dobrim razlogom zašto su ti radovi tu. Za sebe u jednom videu kaže: „Ja sam angažirani umjetnik bez jasno izgrađenog stava o klasnoj svijesti“. Vjerovanto ga zbog ovakvih anti-ideologema koje zastupa neće podržati (klasno svijesna) donarska NGO kamarila, ali će kod poznavatelja istinske umjetnosti imati dobru prođu.

 

Srbski slikar in performer z vzdevkom Jamesdin  , ki trenutno živi  in ustvarja v Berlinu  takole odgovarja na vprašanje zakaj v svojem umetniškem ustvarjanju uporablja seks kot prevladujočo izrazno tematiko:Nekdo zna pisati, nekdo kipariti,  nekdo slikati ali fotografirat,… vsem ljudem pa nam je skupno to, da ne potrebujemo  nekega predznanja, da bi vedeli kako se jebat, tudi z umetnostjo. Sex  je bazični vsem znan performativni čin skozi katerega se manifestira moč – osebna, ekonomska in politična. Zato vedno obstaja vprašanje: Koga jebemo mi in kdo jebe nas?”V galeriji Grda račka bo  predstavil dela, ki preko spolnih praks obravnavajo sodobne umetnostne in socio-politične teme

Jani Pirnat

Nagrada Kulturnog centra Beograda / 50. Oktobarski salon

Žiri Kulturnog centra Beograda u sastavu Mr Marina Đurđević, direktorka Kulturnog Centra Beograd, Jovan Čekić, filozof, Maja Ćirić, nezavisna kustoskinja, jednoglasno je dodelio nagradu Jamesdinu (Aleksandar Jestrović 1972). Odluka žirija utemljena je na želji za prepoznavanjem umetničke prakse koja proizvodi razliku, a zbog činjenice da Jamesdinova produkcija “nastaje refleksijom umnoženih i nesistematiziovanih“ ličnih i kulturnih referenci koje ga okružuju i koje je akt performativnosti, a ne sublimirani rezultat. Njegova pozicija „unutar nepreglednih“ dimenzija savremenih kulturnih obrazaca u globalnom kontekstu, bila je presudna za odluku žirija. Nagrada Centra se dodeljuje kao godišnje priznanje, a podrazumeva organizaciju samostalne izložbe u jednoj od Galerija Centra (Likovnoj Galeriji ili Galeriji Artget) 2011-2012. godine.

Aleksandar Jestrović Jamezdin, dobitnik nagrade Kulturnog centra Beograda na 50. oktobarskom salonu

Nesvarena informacija, koja se povraća u prostor

AUTOR: ALEKSANDRA ĆUK

Uskomešanost, galama stilova i boja, kakofonija tonova, silna vulgarnost, prozaični gestovi i držanje, tobožnja otmenost, stereotipi svih vrsta; i sve to vrlo uočljivo, ne samo u međusobnom odnosu slika već i na svakoj pojedinačnoj slici: ukratko, potpuno odsustvo jedinstva, što zamara oči i stvara užasnu glavobolju…

Na ovaj način Šarl Bodler je govorio o slikaru Eduaru Maneu, a ovaj citat stoji i uz slike – objekte Aleksandra Jestrovića Jamezdina, jednog od laureata ovogodišnjeg Oktobarskog salona, „taf-gaja“, gradskog vuka, slikara sa rokenrol nervom, beogradskog i nesvrstanog umetnika u punom smislu te reči. Trenutno živi u Berlinu ili „The Capital of Cool“ kako ga u poslednje vreme još nazivaju, ali voli da svrati u glavni grad Srbije.

Od januara meseca ste u Berlinu gde je i otpočeo projekat „Re: Re – Resident Revisited“. Možete li nam reći nešto više o ideji tog projekta?

– Projekat čini grupa umetnika završne godine nemačke Akademije Vajsenze i kao što sam naslov kaže odnosi se na mesto boravka… Svaki od učesnika, iz raznih zemalja, organizuje izložbu u mestu gde je živeo, gde je rođen ili formulisan. Drugi lejer projekta odnosi se na putovanja i istraživanja sredina – gde su na primer granice te konkretne urbane zone, koja su ograničenja u gradu, kakvi su utisci o životu i kakva su kulturna dešavanja u njemu. Prva stanica nakon Berlina je bio Beograd gde sam organizovao izložbu u SKC, a kasnije smo išli u Rusiju gde je jedan od učesnika studirao, a potom i u druge zemlje. Ukupno nas je šest – iz Ekvadora, Nemačke, jedan umetnik je pola iz Francuske pola iz Nemačke, zatim iz Italije, Švajcarske…

Šta je konkretno podrazumevalo ta kulturna dešavanja koja spominjete i šta je bio vaš rad u odnosu na ideju projekta?

– Ako je umetnik deo likovne scene, onda bi je on predstavljao na svoj način. Ja sam, recimo, bio fokusiran na one galerije s kojima sam najčešće sarađivao kao što je Remont. Posetili smo i Galeriju Kontekst, a u međuvremenu sam im i objasnio zašto su dva najveća muzeja u gradu zatvorena. Rad sam započeo zapravo još u Oslu pošto sam tamo imao izložbu i u tom gradu sam onda preplivao fontanu. U Berlinu sam takođe tražio fontanu i tamo je isto preplivao, zatim kod SIV-a gde sam na par sati bio uhapšen pošto je policija konstatovala da na taj način ugrožavam bezbednost Republike Srbije, a slični problemi desili su se i u Petrogradu ispred Ermitraža, dok je u Ekvadoru bilo najgore. Tamo je potrebno nabaviti nekoliko dozvola, a parking fontane pazi čuvar u kućici naoružan pištoljem i puškom. U Oslu, Berlinu i Cirihu sam mogao da ostanem satima u fontani…

 

Zbog čega ste plivali u fontani?

– Tako je mene formirala sredina. Plivanje u fontani je neki moj mali omaž deci Romima, koji vole tu da se kupaju preko leta, a drugi lejer rada je improvizacija u načinu, mišljenju i stavu prema životu.

Odakle potiče vaš nadimak Jamezdin?

– To mi je kršteno ime. Šalim se… Nadimak još iz Šeste beogradske. Nazvao me je tako drug iz klase – Terzić koga zovu Tito. Meni se isprva nije svidelo i mislio sam da ima možda veze sa mojim prezimenom. Kasnije mi se dopala ona fora s Indijancima, koji imaju prvo neko svoje privremeno ime dok ih ljudi ne provale i onda im daju neku službenu varijantu. U tom smislu taj nadimak shvatam kao neku vrstu inicijacije pre fakulteta… Interpetacije u vezi sa njim su različite, pošto zvuči muslimanski, a ima veze i sa Romima. Meni je to ok. Doduše, nisam neki umetnik aktivista, ali mnogo mojih radova je u vezi sa nekim socijalnim komentarom i angažmanom. Često taj komentar nema neku vrednost u smislu pouke, već je destruktivan…

Da, uz vaše slike često idu i „epiteti“ da su prljave, zatim da sadrže to neko rokenrol svojstvo, dodala bih, da se čine i punim besa, a uz sve to svakako su duhovite… Kako vi gledate na te komentare?

– Mislim da je rokenrol kanalisao neka osećanja destrukcije i autodestrukcije, što je meni u mom radu veoma bitno. To je i neka moja lična ispovest i sad zavisi koliko ko u tome može da pročita i učita informacija. Brat je recimo pomagao oko nameštanja postavke umesto mene, pošto nisam bio tu i rekao mi je da su sjajno reagovali radnici koji su kačili slike. Kaže da su im se baš svidele. Moje slike se u prvom lejeru brzo kapiraju… U njima postoje i neke kulturne reference, kao i bes koji spominjete , prosto, to neko osećanje nervoze… a i gde god da krenete ljudi su nervozni i mislim da se ja uklapam u to i pošto nemam neki recept kako da se oslobodim, ne meditiram, ne idem u crkvu, često se i praznim kroz to što radim… A što se tiče duhovitosti, verujem da imam osećaj za tu neku vrstu sardoničnog humora i, uopšte, nalazim neko samozadovoljstvo u tome što u svom radu mogu da sažmem sve te različite utiske…

Šta su vaše teme i kako ih birate?

– Zapisujem ih nekad. Uglavnom nešto što me provocira. Konkretno, za „Patku smrti“ bio je odnos prema smrti samoj. U tom momentu plašili smo se ptica, a one su često vesnici nesreće u istoriji umetnosti. Ta slika je u stvari kompilacija patke smrti i detalja sa slika drugih slikara – Džemsa Ensora, Baskijata, Eduara Manea …

Šta vas je isprovociralo u situaciji u vezi sa ptičijim gripom?

– To što je osećanje podeljeno, s jedne strane smo istraumirani, a sa druge kažemo ma ko ga j…, nek se i desi.

Planirate li nešto da napravite sa motivom svinje?

– Pa, ja uglavnom nemam povezane radove, nekad isečem i sebe samog. Pomislim kao to je dobra fora u seriji ali onda kažem sebi – e, neću, radiću nešto drugo. Ovo je sad već sigurna stvar. Prosto, moje slike su i dalje skice za ideje.

A šta su psi na vašim slikama?

– Oni su pripitomljeni vukovi. Postoji nešto što mi se tu ne dopada… način na koji je njihova priroda promenjena.

Upečatljiva slika „Egzorcist“ izložena na ovogodišnjem Salonu, koja predstavlja vaš autoportret u momentu povraćanja, imala je više izdanja…

– Egzorcist se zove na Salonu i to je ime rada u prvoj varijanti, mada sam ga ja menjao u zavisnosti od konteksta u kojem sam ga izlagao. U Mađarskoj rad se zvao „Gulaš“ po njihovom nacionalnom jelu, u Norveškoj „Lutefisk“ što je tipična hrana nacionalne kuhinje te zemlje. U Mađarskoj sam uradio fotosešn sa kustosima koji su me pozvali na izložbu, tako da su i oni prikazani u situaciji povraćanja. Pošto sam radove postavio jedne spram drugih, izgledalo je kao da se borimo povraćkama.

Šta je sadržaj toga što povraćate u radu „Egzorcist“?

– Ta slika izražava pre svega moju ljubav prema akcionom ekspresionizmu sa jedne i prema treš sadržaju sa druge strane, tako da se može tumačiti i kao tipično moderno i postmoderno delo. Isto tako, u njega se mogu učitavati i razni drugi scenariji, budući da postoji nekoliko njegovih verzija. Što se tiče konkretno rada na „Oktobarcu“ u samom vodiču te manifestacije postoji jedno objašnjenje koje se meni dopada, a ono kaže da je ovde reč o nesvarenoj informaciji, koja se povraća u prostor.

 

  • Ja o sebi

 

Multimedijalnost za mene znači da radim u mediju koji mi je dostupan. Ja sam po obrazovanju slikar, najčešće slikam, ali u određenom ambijentu pokušavam da odreagujem na materijale iz okruženja. Razmišljao sam o kukuruzu, bambusu.. ali rok je kratak, tako da sam na kraju radio sa ružama. Tetovirao sam ruže pomoću privremenih tetovaža. Preneo sam kineski senzibilitet u seoske okvire.

To što sam radio su pokušaji konflikta sa sredinom u kojoj se nalazim, a mogu da budu i samo stav prema okruženju. Radovi su neminovno ironični jer je provokacija dvosmerna. Ironizuju i moju ulogu umetnika u ovoj priči. To što ja radim uzima se kao hobi, pa se i ja na isti način, neobavezno, odnosim prema konceptualnim pretpostvakama u odnosu na moj rad. Motiv slikaru za rad proizilazi iz besposličarenja, kako bi potom prešao u nepotrebni rad.

TRASH performans

Do četrdesete imate lice kakvo vam je Bog podario, a posle toga kakvo zaslužujete.

Verica Rakočević

U formi modne revije, Nikola Jestrović i Jamesdin naizmenično pronose modele iz vlastite kolekcije. Pre toga devojke čitaju odlomke iz knjige Larsa Svendsena Filozofija mode. Na kraju piste su poređane

flaše, koje na kraju performansa razbijaju gađajući ih kamenjem.

Jednom prilikom, na nekom otvaranju, moj ćale je predložio jednom renomiranom beogradskom umetniku (obojica potiču iz okoline Gornjeg Milanovca) da u Gornjem Milanovcu pokušamo da napravimo neki kulturni prodor; odnosno, da spojimo talente, pošto sam ja slikar, burazer maneken, a taj umetnik uticajan… Umetnik mu je oprezno objasnio da to nije dobra ideja, odnosno da umetnost i moda baš ne idu zajedno. Animozitet između umetnika i manekena se pokazao u pravom svetlu kad je umetnik Vukašin Nedeljković rekao u ,,Peščaniku” da će da seče glavu Neši Kliku*, koju će zatim da preparira i izlaže kod Sačija. E sad, zato što ja imam potrebu da radim stvari koje nisu dobre – eto prilike u Smederevu (koji nije baš kulturni centar kao Gornji Milanovac, ali nema veze)!

Drugi deo performansa potiče iz naše omiljene igre – razbijanja flaša na ilegalnim deponijama oko Bežanije.
Gađali bismo pacove iz pištolja kao što smo gledali na filmu, ali nas mrzi da čistimo oružje.

Darkness on the edge of the totown

74, 75, 82 i odnedavno 65 su basevi kojima možete posetiti naselje Bežanijska kosa i blok ulica koje nose imena naših slikara. Smatram da se to naselje ističe kreativnošću zato što tu živim ja. U ulici Marka
Čelebonovića u ulazu koji je znamenit po tome, što je tu raznesen Mita direktor FK Bežanija i njegov
telohranitelj, bombom aktiviranom daljinskim upravljačem, što je naša dnevna štampa pohvalila kao kreativni doprinos Srpskoj istoriji zločina.
Sledeća ulica je ulica Peđe Milosavljevića kroz koju imam zent da prođem jer se tu stalno šeta jedan staford koji ne odaje utisak dobroćudnosti.
Treća u nizu je uspela da sačuva svoj naziv tako da je i dalje poznata pod imenom Ismeta Mujezinovića,
mada su u jednom periodu razmatrane i druge naše umetničke veličine. Oko pijace koja se nalazi u ovoj ulici počeli su da niču nadgrobni spomenici. Da li je to groblje počelo da se širi van ograda ili je to nov urbanistički trend (zakopaj gde se može), ostaje otvoreno.
Kvartet ulica sa imenima slikara završava se ulicom Nedeljka Gvozdenovića, gde na fasadama zgrada, urbana mlada populacija razmenjuje poruke sa pripadnicima službe zaštite reda i zakona, čija se stanica nalazi u blizini smeštena u hotel Komgrap. Grafite tipa: smrt policiji i bolje ćerka kurva nego sin pandur, pripadnici ove službe redovno prekrečuju i tako se brinu za izgled ove ulice.
Trougao koji sklapaju tačke: Bežanijska crkva ili supermarket Idea (biraj), zatim preblizu postavljeni dalekovodi i nedovoljno od urbanog naselja odmaknuto groblje omeđuje ove ulice i predstavlja kretivni rezervat iz koga crpim energiju i ako moji radovi poseduju neki kvalitet to dugujem ovom asfaltu, betonu i ponekom fazanu koji ga preleće.

Kada Blokovi plaču, Bežanija ne čuje ništa.

СРБ Сад кад говорим нешто Немачког пар пута сам причао са Немцима, и скоро сваки пут друго питање је одакле долазим. Једном сам срео неке две танке Немице из Берлина и оне су ме исто питале. Објаснио сам им или одговорио да сам рођен у Штутгарту у богатој фамилији. Али пре годину дана пао сам на скијанју у Сент Морицу тешко сам повредио вугла и заборави Немачки. Мого сам само Руски да причам иако га никад нисам учио.Фамилија ме се одрекла и изгубио сам посао.Од скоро град Берлин ме посло на интеграциони курс.

ШВЕРЦ КОМЕРЦ

Не знам више где и како сам вуко са собом ове радове, јер ако то није Пожега или Смедерево треба вам увек нека дозвола. И сад како живим преко још је веће смарање, тако да сам се с овим нашим ретардима на граници навлачио око тога дал је то уље на платну или акрилик и дал је завршено, ил тек започето, то су исти они босанчероси на Келебији који су 95. тели да ме пошаљу камионом за Босну јер сам роћен у Загребу. Ил је још горе са овим Мађарским нацошима где су ме центиметри делили од аналног прегледа. Ове идиоте на Хрватској граници сам убедио да сам њихов и да имам атеље у Загорју, тај стрес је мог кустоса који ме је возио коштао дијареје. Ове јаднике на Словеначкој граници што имитирају Аустроугарску строгоћу боље да не спомињем …И тако овакво дркање ,а ви и не дођете на изложбу , па дође ми да се убијем.

jamesdin

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s